Kako mi je jedan neznanac u avionu spasao obraz (i putovanje života)

Mesecima unazad, moji prijatelji i ja smo imali samo jednu temu za razgovor: Japan.

Plan je bio hirurški precizan, razrađen do najsitnijih detalja. Vizuelizovali smo kako dostojanstveno šetamo među drevnim hramovima Kjota, upijamo mudrost samuraja, divimo se neonskim svetlima Tokija i doživljavamo kulturološko prosvetljenje. Trebalo je to da bude jedno prefinjeno, duboko i pre svega prelepo putovanje. 

A onda je sudbina odlučila da se surovo poigra sa mnom na visini od 10.000 metara i da upoznam zeolit.

Sve je počelo idilično na letu iz Beograda. Negde na pola puta do Moskve, gde je trebalo da presednemo za Tokio, stjuardesa je donela posluženje. Vođen onim čuvenim balkanskim genom „greota da se baci, a i plaćeno je u ceni karte“, pojeo sam nešto što je moj stomak istog trenutka proglasio za objavu trećeg svetskog rata.

U roku od deset minuta, moje uzvišene vizije o Japanu su isparile. Umesto o zen baštama i tradiciji, počeo sam da razmišljam isključivo o svetlećem znaku za avionski toalet. Moj stomak je počeo da proizvodi zvuke za koje sam prilično siguran da su uplašili i same pilote – zvučalo je kao da unutra imam upaljenu veš-mašinu koja je ušla u centrifugu.

Grčevi u stomaku su bili takvi da sam se u sedištu presavio kao jeftini švajcarski džepni nožić. Moje posete onom minijaturnom toaletu postale su češće od najava kapetana aviona. U jednom momentu sam ozbiljno razmišljao da pitam stjuardesu da li mogu da iznajmim onaj WC na sat vremena ili da mi bar donesu jastuk tamo, jer ionako više vremena provodim unutra nego na svom sedištu.

A tek moji prijatelji? To su oni "pravi" prijatelji koji ti se nađu u nevolji. Umesto da me teše, držali su distancu kao da imam kugu. Jedan je panično guglao da li avio-kompanije izbacuju putnike ako previše puta upotrebe toalet, dok je drugi počeo da računa koliko će ih koštati put ako me ostave u karantinu u Moskvi. Čak su pokušali i da me podmite: „Evo ti sto evra, samo izdrži do sletanja, nemoj da nas obrukaš pred Rusima!“

Uhvatila me je neviđena panika. Zamislite scenario: slećem u Tokio, zemlju visoke tehnologije, savršene higijene i pametnih WC šolja koje sviraju dok ih koristiš, a ja ne mogu da se odvojim od kupatila na više od tri metra.

I tada, u momentu mog potpunog očaja i moralnog kraha, na scenu stupa moj anđeo čuvar iz susednog reda. Čovek je verovatno shvatio da ako mi ne pomogne, let do Tokija će za sve prisutne postati ozbiljan test preživljavanja. Pogledao me je sa mešavinom sažaljenja i dubokog razumevanja, pružio ruku i rekao: „Uzmi ovo. Pij na svakih sat vremena i ne pitaj ništa.“

U ruci mi je držao bočicu na kojoj je pisalo Detoxamin.

Iskreno, u tom trenutku, da mi je ponudio i čarobni pasulj sa vrha planine Fudži, ja bih ga progutao bez razmišljanja.

I tako je počela moja misija „jedan sat – jedna kapsula“. Navijao sam alarm na telefonu, a moji prijatelji su me pratili pogledom kao da gutam kapsule sa tajnim agentima koji idu u spasilačku misiju. I znate šta? Čuda se zaista dešavaju! Već negde iznad Sibira, moji unutrašnji organi su konačno potpisali primirje. Grčevi su počeli da popuštaju, a ona veš-mašina u stomaku se ugasila.

Do momenta kada smo hvatali zalet za sletanje u Tokio, moj stomak je bio miran i tih kao japanska čajna ceremonija. Dijareja je postala samo jedna daleka, ružna prošlost.

Tek kada sam bio na sigurnom tlu, rešio sam da istražim šta me je to zapravo vratilo među žive. Ispostavilo se da su ove kapsule zapravo zeolit – i to stoprocentno prirodni mineral.

Fora sa njim je što u telu radi kao vrhunsko obezbeđenje na ulazu u klub: bukvalno kao magnet skuplja sve toksine, viruse i gadne bakterije koje su napravile divlju žurku u stomaku, „veže“ ih za sebe i kulturno ih isprati napolje.

Na kraju, u Tokio sam sleteo nasmejan, gladan i spreman da isprobam sav suši ovog sveta. Kulturu i običaje Japana sam upoznao u punom sjaju, moji prijatelji su mi oprostili što sam zamalo uništio odmor, ali sam naučio i jednu važnu životnu lekciju.

Japan jeste zemlja čuda, ali najveće čudo na ovom putu je bio Detoxamin. Od sada, u mojoj putnoj apoteci on ima počasno mesto – pakujem ga odmah pored pasoša, čak i pre čarapa!

Kako ste ocenili ovaj tekst?